Pokušavam da se sjetim kada sam i kako upoznala Jelenu. Prvo virtuelno, kao sestru po bolu udaljenu nekoliko stotina kilometara ali blizu na neki drugi način, samo nama šiframa znan. Ne uspjevam. Ali se sjećam našeg prvog susreta. Nekoliko dana prije toga ugledala sam njenu fotografiju snimljenu na vrhu ko zna čega staklenog, visokog, previsokog. Pomislila sam: „Nisi normalna, poslije svega ti hoćeš da okončaš na nekom staklenom neboderu.“ A onda je ona ne ušetala, nego bukvalno uletila u kafić. I priča je počela… mislim da smo jedna drugu čekale da dođemo na red za mini monolog, svaka o svojim planovima, budućnosti i pomalo onog što je ostalo iza nas. Bilo je nevjerovatno posmatrati mršuljavu djevojku punu energije koja je danima bila vezana za krevet ili kolica. Tada je možda akumulirala energiju za danas, ko zna. Jelena je do 26 godine uspjela što većina njih nije. Prošla je putem kojim mnogi nisu. I kojim i ne trebaju proći.
Danas, radi neke stvari ravne naučnoj fantastici: postaje trener nečega što se zove tai či (tai chi) ili tako nešto, sa jednog na drugi kraj Beograda trči sa utakmice na utakmicu, visi sa staklenih nebodera. I mašta, planira, lagano korača ka svojoj budućnosti. Za kraj lječenja je dobila psa. Dovoljno da njena priča bude drugačija.
Samoprozvani Čuvari Dorćola…
Jelena je svoju priču ispisala sama, mnogo prije moje ideje o blogu. I nisam željela da je prepravljam, dodajem, oduzimam. Samo želim da vam prenesem da ova djevojka postoji, da je njena energija neupitna kao i bol od ranije. I da, gledano mojim očima, ne postoji ništa što bi je danas moglo zaustaviti. Šifra! Sa velikim Š!
Limfom i ja (priča preuzeta sa www.lipa.org.rs)
Lepo je biti u 20 godinama, tada ne priznaješ ograničenja, imas budućnost i najbitnije od svega imaš vreme. Te godine su najlepse jer se nigde ne žurimo, danas neću ostvariti svoje snove, biti odgovoran, uraditi nešto od svog života, ma šta ima veze, sutra ću. Imas vremena i svestan si toga.
Kako se onda ponašati kada dobiješ dijagnozu raka ili čitaj vreme ti je isteklo?
Moj život postaje borba. Vazduh više nije lako udahnuti jer pluća polako otkazuju, 10 koraka do WC odjednom postaje Mont Everest, svaki dan me nesto boli, a ja čekam i trpim. Čekam terapiju, da povraćanje počne, da povraćanje prestane, lekove, CT sken, operacije, nalaze, pa opet lekove(uvek imaju neki lekovi) i tako u krug kao na vrtešci koja nikako da se zaustavi. Trpim svoje telo koje odjednom istinski mrzim, gluposti ljudi oko sebe, bolnice, strah i sav taj haos. Zivot me svakodnevno šuta nogom u stomak, telo me izdaje na svakom koraku, a duša e ona tek tada počinje da živi neki paralelni život.
Počinjem da uviđam lepotu u danu kada mogu da odem u šetnju, pa bila i u invalidskim kolicima, presrećna sam kada mogu da vidim ljude jer leukociti konačno nisu preniski, najveću sreću osećam kada uradim nesto samostalno, jer se barem na sekund ne osećam totalno bespomoćno. Pronalazim mir u mašti jer ona ne traži niti snagu niti novac. Dovoljno je samo da je prizoveš i već si tamo negde daleko u svetu gde je sve moguće. Gde je život opet lep, gde možeš da potrčiš i gde te ništa ne boli. Laž ili ti mašta je tada tvoj jedini saveznik ona ti svojom obmanom pruža normalnost u životu, daleko od smrada bolničkih hodnika, igala i citostatika. Lagala sam sebe svaki dan što sam više mogla i dobro sam to radila. Živela sam za one sate kada ću zatvoriti oči otići u onaj tamo svet u kojem sam ja samo još jedna blesava devojka od 20 i koju. Tamo nisam bila pacijent i šifra, a onda se neprimetno i lagano u moj život ušunjao i taj dan.
Dan kada je moj drugi svet postao moj jedini svet. Znate lep je je on, skroman. U njemu nema velikih stvari, ali ima mnogo smeha, drama, melodrama, glupavih izbora i kojekakvih problema. Ponosna sam na svoj mali svet i na sebe. Svoje snove, maštu i laži sam pretvorila u stvarnost, a koliko to ljudi može reći sa 26 godina. Kako ono ljudi kažu ” laž izgoverena dovoljan broj puta na kraju postaje istina”. Zato lažite sebe i maštajte možda vam se svetovi sudare i laž postane istina. Uz mnogo truda meni je uspelo!
