Bilo je to prije pet godina. I dva dana. Što znači da dva dana kasnim. Kasnim zbog umora, posla, obaveza i svih onih stvari kojima s vremena na vrijeme dopustim da mi postanu važnije od suštine. Onda se postidim. Da, čak i ja koja sam hodala okolo ćelava govoreći svima ja imam rak znam da se postidim. I postidim se upravo te svoje ćelave glave, svih ožiljaka vidljivih i nevidljivih, procenata i statistike koju sam pobjedila. I vratim se suštini. Napišem. Pokažem. Ostavim sve što se mora zarad onog što želim. Jer još uvijek imam taj luksuz.
Pet godina je prošlo. Bio je oktobar. U svakom oktobru ima nešto nalik na mene. Mračan je, ali i razigran u isto vrijeme. S njim nikada ne znate šta ćete dobiti. Ne znate da li će se ujutru probuditi osunčan ili će vas zaliti svojom najhladnijom kišom. Taman je, siv. I obojen u hiljade pastelnih nijansi. Volim oktobar. Svaki. Otkako znam za sebe znam da volim oktobre. Kišne barice i gumene čizmice.
Tog dana sam ga zavoljela još više… Niz hodnik sam mogla da ugledam izmorene siluete ljudi koji se besciljno gegaju. Kažem siluete, jer nedostatak energije i aure na tom odjeljenju činio je da od ljudi zaista ostanu samo siluete. Ispred mene su se pružale velike hladne stepenice boje ugašenog života. Koja je boja ugašenog života? Pa upravo boja stepenica banjalučke hirurgije. Nema drugog poređenja. Zakoračila sam. Sigurno kao da odlazim na manikir. Odlazila sam zapravo u novi život ili potpunu propast. Nisam razmišljala. Nisam se bojala. Nisam bila ni hrabra. Bila sam prazna. Prazne glave, duše i potrošenih emocija. Ušetala sam u salu isto tako prazna i besciljna. Jedino što sam uspjela da kažem je: vadite ovo iz mene. I otišla sam u svoje lutanje negdje između života i smrti, dok je sam Bog vodio jedne spretne ruke koje su me oslobodile tereta u grudima. Kasnije, svaki put kada sam ga vidjela, svom hirurgu sam gledala samo u ruke. Jednog dana ću možda i zaboraviti njegovo lice, ali te ruke pamtim kao da sada stoje pred mojim očima. Svaki nabor, svaku krivinu, svaki trzaj koji napravi dok objašnjava nešto. Mislim da mi ni senilnost jednog dana neće izbrisati to sjećanje. Rekao je da je iz ljudi vadio i citiram, “stvari slične vanzemaljcima”, ali su živjeli i dalje. “Zdravlja Bože.”, rekao je, “Ima u tebi još puno života.” A ostali su rekli 5%. Ko zna, možda je za njega i 5% bilo puno. Nudio je nadu. I s njom je donio novi život.
A ja danas kasnim. Čitava dva dana. Kasnim da se podsjetim na blagoslov života, na bezgraničnu ljubav Božiju koju nam pokazuje svakog dana. Kasnim da vam kažem da je život jedno neopisivo čudo, da je ljudska snaga konstanta koja se ne mjeri ali se zna da sve pobjeđuje. I kasnim da vam kažem da ako nije dobro, onda nije kraj. Onda morate dalje, koliko god da boli, koliko god da je teško. Jer vam je život dat na čuvanje. I to je jedini posao koji morate da uradite. A sve drugo može da čeka.
