Da li znate šta su ašlame? To su, bar u mom kraju, one rane trešnje, s početka juna, prvo radovanje nas poguzija (da ’prostite na izrazu). Žućkasto bijele sa ponegdje stidljivim rumenilom crvene boje ukradene od nepravedno favorizovanog rušta. Nisu krupne, ali su slatke k’o med.
Kakva veze imaju ašlame i limfomi?
Što bi rekla moja baba Sofija, sačekaj, čućeš, nije još došlo na red.
Kada sam prvi put došla na ležanje na VMA osjećala sam se izgubljenom u vremenu, prostoru, sopstvenom postojanju. Bačena među nepoznate ljude, sama, sa koferom u kom je bilo nešto dezinfekovanog donjeg veša i gomila neizvjesnosti. I jednog i drugog je bilo dovoljno za 21 dan koliko je bio plan da provedem tu.
Nisam osjećala strah. Samo otuđenost. Od sebe.
Nije moj jastuk.
Nije moja pidžama.
Nisu moji mirisi iz kuhinje.
Nije moj krevet.
Nije moj plafon u koji gledam kada ne mogu da zaspim.
Nije moje, ništa od toga.
———————————
Ležala je prvo na krevetu do mog. Onda su je prebacili u drugu sobu, jer je zbog leukemije imala komplikacije i infekcije. Bila je dobro. Ili ne, sada ne mogu da prosudim. Tada je važilo pravilo da dok god si na nogama, dobro si. Mnogi su na tim nogama izgubili bitku. Danas shvatam da pravila zapravo nisu važila.
Jednog utorka, tačno u 17h, dok mi je još bila cimerka, u sobu je ušetala njena rođaka sa kutijicom u kojoj su bile ašlame. Ašlame ljudi, na hematologiji VMA, ašlame. Gledala sam ozarena u tu kutijicu i čekala, pitala se da li će ih jesti okrenuta ka mom krevetu da osjetim miris radosti i babine pite u kojoj se vrele ašlame rastapaju u čisti šećer. Spustila je kutijicu na ormarić. Onda je vratila ruku, uzela kutijicu nazad i pružila prema meni:
„Uzmi, ja ne mogu, šteta je da propadnu, od mojih su od kuće, nećeš ljepše pojesti.“
I nisam, bila je u pravu.
———————————
Uspomene na bolničke dane polako blijede. Iako se mnogi trude da zaborave, ja se trudim da se sjećam.
Nije me ništa od toga učinilo boljom.
Nije me učinilo većom.
Nije me oplemenilo.
Naučilo me je da cijenim.
Svaki trenutak. Svaki užitak. Naučilo me je da ako u gomili lošeg mogu da pronađem trunku radosti, mogu da preguram sve.
I to je jedino što je bitno na 15. septembar – naći svoju ašlamu i u njoj snagu za dalje.
Limfom je maligno, izlječivo oboljenje. Zahtijeva pravovremenu i preciznu dijagnostiku, te terapiju u skladu s tim. Neki od simptoma limfoma su: otečeni limfni čvorovi, povećana tjelesna temperatura duži period, noćno znojenje, gubitak težine.
