Ima li potrebe da pišem da sam pisanje i ove priče preplakala? Ne vjerujem. To već svi znaju… ali valjda je to i suština svega. Ako ja ne plačem, kako da dodirnem vas koji čitate?!
Verica je, suprotno svom deminutivnom imenu, žena velike vjere. Šest decenija ljeta Gospodnjih proživjela je mjereno vremenom ljudi. Supruga je jednom emotivcu, majka dvojici uspješnih i ostvarenih ljudi i i drugarica jednom mačku. Njena sudbina je bila obična, sa srećama i tugama uobičajenim svima, uspjesima i padovima zbog kojih Zemlja ne zastaje u svom okretanju. Do tada. Do poslednjeg dana jula 2015. ljeta Gospodnjeg.
“Desetak dana pre tog datuma, Aleksandar, stariji sin je shvatio da rapidno mršavim i da sam za petnaestak dana oslabila 5kg, što je na mojih 50kg bilo veoma vidno. Pojavio se i bol na levoj strani grudnog koša koji nije prestajao i koji je bivao sve intezivniji. Mesec dana pre svega toga, doživela sam fizički stres koji je sve to u meni aktivirao. Na insistiranje sina, koji je zakazao kod radiologa otišla sam na preglede. Uradjeni su mi UZ grudnog koša, abdomena i karlice, rendgen pluća. Na snimku se, na levoj strani videlo nešto. Sutradan mi je uradjen skener koji je to potvrdio. 13.08.2015. sam bila operisana. Sve je prošlo u najboljem redu, otpuštena sam posle nedelju dana i mislila sam da je tu kraj priče.”
Tamo gdje čovjek stavi tačku, život često dopiše zarez. To sam naučila od jednog Heroja koji je danas među anđelima. Samo što ona na umu nije imala da taj zarez ponekad ne znači da je nastavak lijep. Čekanje je jedna od stvari na koju se naviknemo kada nam sudbina dopiše slovo C uz ime. Život nam postane jedna velika čekaonica: čekamo nalaze, terapije, pa opet nalaze od kojih zavisi da li ćemo čekati novu terapiju… i kao u začaranom krugu čekamo ni ne znajući više šta je sledeće na redu. Dok se ne naviknemo, svaki susret sa mjestom na kome stanuje bol donosi novu strepnju, novi strah, nove nevjerice. Sva ta slova i brojevi zbunjuju, sve te šifre i “bezobrazni” nazivi terapija ulijevaju strah. Na to nije imun niko. Ni na konačnu dijagnozu.
“Hirurg mi je saopštio da imam hematološki karcinom, Non Hočkina i da hitno moram na Hematološku kliniku radi daljeg lečenja. Šta da kažem?! Izašla sam sa klinike, nisam znala gde se nalazim, bila sam u šoku. Otišla sam kod hematologa. Na pregledu je ustanovljeno da su mi svi limfni čvorovi potpuno čisti i urađena mi je biopsija kostne srži. Dodatna histopatologija je potvrdila postojanje atipičnog, folikularnog Non Hočkin limfoma, stadijum IV.”
Totalni haos u glavi je ono što najbolje opisuje stanje poslije saopštenja dijagnoze. Zbunjenost. Strah. Strah od svega što znamo i ne znamo. Odbijanje.
Kada sam u svojoj borbi dospjela na VMA na završno liječenje, osoblje se potrudilo da mi sam bolest o tok liječenja što više približi. Primjetila sam da, kao i meni, i ostalima saznanja o bolesti i liječenju pomažu. Valjda je lakše izboriti se sa neprijateljem kojeg poznaješ. Tada shvatimo da je bolest problem s kojim se možemo i moramo suočiti, neprijatelj kojeg su i mnogi drugi porazili. I krenemo, bojažljivo i nesigurno, ali krenemo u bitku.
Dan prve hemoterapije. Mislim da ništa u životu što doživio nije ni slično tome. Bez obzira na našu snagu i psihu, bez obzira na stav i ljunaznost osoblja, dobre prognoze i ohrabrenja, taj dan je dan za strah, strepnju, očekivanje svega najgoreg. Jer tako je kada branite goli život od nepoznatog neprijatelja. Interesantno, svi tog dana u infuziju gledamo pažljivo kao da ćemo joj pogledima dati neku čudesnu moć. Pratimo pogledom svaku kap koja nam ulazi u venski sistem i smatramo je za prijatelja koji nam pomaže da porazimo to nešto u sebi. Otkrivamo i sebe i svijet oko nas na različite načine i sa potpuno novim saznanjima. Neka su krajje čudna. I dolazimo do trenutka koji mnogima pada najteže.
“Sin mi je rekao da kosa počinje da opada osamnaestog dana. Pih, pa kako kosa ume da broji? Izgleda da ume! Osamnaestog dana je počela da opada pomalo i posle par dana sin me je ošišao na “keca”. Prethodnih dana sam se snabdela raznim “frizurama” u stilu marama, ešarpi, šeširica… nabavila sam i periku u boji moje kose i frizure kakvu sam imala. Periku nisam nikada stavila na glavu. Jednostavno, to ne bih bila ja. Ja se borim sa Zloćkom i normalno mi je da nosim marame jer su prijatnije i ja se osećam bolje. Sa njima na glavi sam potpuno svoja. To smo moj Zlocko i ja.”
Kao što se teško navikavamo da nam je nešto loše ušetalo u život, tako nam treba određeno vrijeme da se naviknemo i na to da toga više nema. Da nam je životna scena sada čista, bez prepreka, da je imaginarna riječ remisija postala sasvi realna i prisutna i da možemo da odahnemo. I onda se polako vraćamo svom životu: prijateljima, knjigama, uličnim mačkama, svađama i mirenjima… životu koji nam je vraćen i kojeg trebamo čuvati. U njega vjerovati. I nikada ne odustajati.